Ljiljana Šop - Kreševski intermeco

Ljiljana Šop spada među najbolje književne kritičare i urednike u Srbiji, a također i na čitavom području tzv. b-h-s-c jezika. U Kreševu je boravila kao sudionica desetodnevne književne kolonije Književne zaklade "Fra Grgo Martić", a jedan od rezultata sudjelovanja je i njen zapis o Kreševu i svemu što je doživjela u našem gradu. Zapis je nedavno objavljen u književnom časopisu "Diwan".

KREŠEVSKI  INTERMECO
Pravovremen (što znači, u normalnom svetu, koji mesec ranije, a ne minut do dvanaest), detaljan i intrigantan poziv za učešće na književnoj koloniji u Kreševu, zanimljiva tema okruglog stola (Demonsko u poeziji), mogućnost susreta sa književnom publikom na Sajmu knjiga u Sarajevu i u Domu kulture u Kreševu, precizne informacije o programu, obavezama, drugim učesnicima, ali i o slobodnom vremenu za razgledanje okoline i bavljenje sopstvenim radom, opredelili su me da poziv prihvatim i uklopim između dva ranije zakazana putovanja u Istanbul i Portugaliju.
Priznajem, o Kreševu nisam znala ništa, pa su prevagnuli radoznalost, glad za novim pejsažima i strast prema putovanju. Premda sam prilično temeljno proputovala bivšu Jugoslaviju u mladosti i zrelom dobu, kasnije sam primetila da su mi mnogi delovi i mesta promakli, možda baš zbog blizine i varljivog osećanja da će biti vremena za sve. Među njima je i okolina Sarajeva, grada koji poznajem i volim od malih nogu. Stoga sam ovo putovanje doživela i kao priliku da nadoknadim propušteno, ispravim nehotičan propust, jer jeste propust ne znati ništa o mestu koje baš i nije daleko od mesta u kojem sam se rodila.
Nije nikakva kurtoazija kada kažem da me je Kreševo osvojilo na prvi pogled. Prirodom pre svega, svežinom aprilskog zelenila i prvog behara, ušuškanošću među planinama, pitomošću, vodom koja žubori na sve strane i ostaje u sećanju kao najprisutniji zvuk, zaštitni znak tišine. Zvuči kontradiktorno, ali nije ako se uzme u obzir da živim u dvomilionskom gradu kojim dominira saobraćajna buka, a uvo mehanički razdvaja sirene hitne pomoći od policijskih, ove od vatrogasnih, cilik tramvaja od brektanja autobusa. Meni je deset dana žubora vode praznik, oaza, uspavanka, godišnji odmor. Ako sam se, navikla na brz i traumatičan život, pre polaska i pitala šta raditi deset dana u Kreševu (a jesam), daleko od telefona, informativnih emisija, svakodnevnih obaveza i rokova za predaju rukopisa, sastanke, promocije, odgovor je došao kao lekovit poklon: šetati, buljiti u zelenilo i plavetnilo, ćaskati s kolegama, čitati u neobičnoj tišini sa dubokom koncentracijom koju nema šta da naruši, upoznavati nove ljude koji deluju spokojno i opušteno, gostoljubivo a nenametljivo.
Ono što svi Kreševljaci iskreno osećaju i pomno čuvaju, jeste prisustvo duge istorije i nepatvorene duhovnosti koja se, nekako prirodno, vekovima vrti oko Franjevačkog samostana. Čini mi se da svaki došljak to intuitivno oseti i u prvoj se šetnji Kreševom sam od sebe uputi ka privlačnoj uzvišici kojom dominira samostanski kompleks. Put je obeležen krstovima koji svedoče o realnoj razdaljini i pripovedaju o Hristovim mukama nošenja krsta na Golgotu. Čini se da ni najnonšalantnijeg savremenog šetača ovakvo podsećanje na priču staru dve hiljade godina ne može ostaviti ravnodušnim. U životu sam se napešačila širom sveta do bezbroj hramova, dvoraca, osmatračnica, kula, zidina, vidikovaca, radoznala i radosna, poletna ili umorna, ćutljiva ili brbljiva, ali nikada skrušena i zamišljena kakva sam dospela do Kreševskog samostana prilikom prve posete. Bilo je to uspinjanje sa ličnim, nevidljivim krstom na leđima, i nije imalo nikakve veze sa verom već sa sasvim ljudskim osećanjem da "svako nosi svoj krst" i kada to ne zna, ne oseća, ili ne želi da prizna. Spoznaja da je život, u svim svojim slojevima i menama, zapravo nošenje tereta koji s vremena na vreme opako prevazilazi naše snage.
Pamtiću i drugi dolazak u samostan: vedro, a ozbiljno lice fratra koji će nas provesti kroz zanimljiv muzej, spomen-sobu fra Grge Martića, crkvu izrazitu po skladnosti, skromnosti i jednostavnosti. I kako to obično biva, po zakonu privlačenja suprotnosti, dok mi je pogled lutao po svedenim i gotovo praznim površinama, u pamet mi nahrupi raskoš bazilike Svetog Antonija u Padovi, pa preterana, osvetljena, šljašteća demonstracija patnje, krvi i mučeništva u katedrali u Puertu, pa... Kao da je osetio da u sebi vidim nešto drugo i nisam dovoljno tu, fratar me odvede da mi pokaže mošti nekog sveca i započe priču o relikvijama i čudima. I pomenu baš jezik, opet tu surovu i bizarnu relikviju od koje mi se i u Padovi dizala kosa na glavi. Svejedno je gde si, presudno je o čemu razmišljaš, uverih se još jednom zbunjeno izlazeći na svetlost aprilskog sunca i opojnih mirisa bilja.
Simbol spoja između kreševskog nekad i sada ogleda se u liku fra Grge Martića, barem se meni tako čini, a s obzirom na bogatu i dinamičnu biografiju, književno, prosvetiteljsko i političko delovanje ovog franjevca, ilirca i intelektualca (znalca šest jezika, pisca i prevodioca) svoga vremena, čini mi se da je simbolika logična, ispravna i delotvorna. U kakvom je vremenu živeo - najbolje se oseća u njegovoj spomen-sobi, gde tik uz njegovu zanimljivu ličnu biblioteku stoji zbirka njegovog oružja, u kojoj je i sablja koju mu je poklonio ban Jelačić, a potom su tu i gusle, odlikovanja, lovački trofeji... Rečju, jedna impozantna kolekcija koja svestrano i na mahove dirljivo svedoči o životu u smutnim vremenima turskog vakta i austrougarskog vremena u Bosni i Hercegovini, ali i o jednoj od onih ličnosti koje su se imale rašta roditi. Mene je dodatno osvojio vajkanjem što su mu rukopis do kojeg je držao pojeli miševi! To je prava slika kako je, gde i kada živeo, a kako se moj osećaj za prošlost vazda prepliće sa sadašnjošću, sa smeškom konstatujem kako su pisci vazda u istom problemu: da li mu rukopis unište miševi ili kompjuterski virus - svejedno je, iste su posledice, ista muka i uzaludnost truda, ista bespomoćnost.
Kada kažem da je fra Grgo Martić kulturološki simbol i živa istorija Kreševa, ne mislim samo na njegov spomenik na glavnom trgu Kreševa, spomen-sobu u samostanu, grob na kreševskom Ograđu, njegove knjige i knjige o njemu koje se objavljuju u Bosni i Hercegovini. Mislim na tananije oblike pamćenja i poštovanja koje neguje malo Kreševo (rekli su mi da ono sada ima oko 1.500 stanovnika!), koji se osećaju na svakom koraku. Mislim na atmosferu u kojoj svako radi svoj posao u teškim, neizvesnim, i nedavno izvanredno traumatičnim vremenima, tražeći svoje mesto u okviru neizvesnih, suženih i svedenih, promenjenih na mnogo načina, ali objektivnih i postojećih mogućnosti. Ne pamtim kada sam u manjem mestu i kraćem vremenu upoznala više zanimljivih ljudi različitih statusa, profesija, interesovanja, kojima se može poverovati da znaju šta rade i zašto su baš to, i baš tu. Jedni se sećaju rudarske tradicije Kreševa, drugi njegovih etnoloških osobenosti i tradicionalnih običaja, treći istorijskog razvoja i umetničkih finesa kovačkog zanata (jedan kristal i jedno "potkovano jaje" držim na radnom stolu kao uspomenu na njihove živopisne priče i delatnost kojom se predano bave bez obzira na nova vremena). Jedna zubarka, jedna kafedžijka, nekoliko posetilaca na književnoj večeri, posećenijoj nego što su mnoge u glavnom gradu moje države, dva konobara u hotelčiću u kojem boravimo (sa bazenom nefunkcionalnim u ovo doba zbog hladne vode, ali sjajnim kao "turistička infrastruktura" i neočekivan pogled sa terase, koju verno obilazi lep i umiljat pas koji će ostati na mnogim fotografijama već godinama odanih Kreševu gostiju iz Austrije, i nas, ovogodišnjih namernika iz Makedonije, Hrvatske, Crne Gore, Srbije...), pamtljiviji su mi kao autentične i samosvojne osobe od mnogih koje sam srela u velikim gradovima i upoznala u profesionalno bitnijim ili putopisno atraktivnijim trenucima života.
Ta kreševska atmosfera zapravo izmiče objektivnom opisu osobe poput mene, iskustveno nepoverljive prema današnjoj perspektivi ovih prostora, umorne od komplikovane istorije, ali i nesklone bekstvu od stvarnosti. Na mahove sam sve što su kreševljanski domaćini priuštili gostima kolonije videla u idiličnom svetlu, koje mi nije mogla pokvariti ni jedna neukusno ekscentrična gošća (savršen primer da nema savršenstva u slučajnom spoju ljudi koji bi trebalo da se druže). Pošto idilični rakurs nije moje način gledanja na svet, logično sam se upitala šta se to događa u meni, a ne u Kreševu. A potom sam shvatila da se u pitanjima koja sebi postavljam ne računa logika koja savremeni svet obesmišljava i otuđuje od samog sebe (posebno ne ona koja pokreće velike gradove, velike ambicije, visoke politike), već logika duše. Koja se, hoćeš-nećeš, svodi na logiku trenutka i onog najboljeg što iz njega pojedinac može da uzme. Šezdesetak posetilaca na književnoj večeri u Kreševu jeste fenomen s obzirom na broj stanovnika varoši, ali podleže i logici duše onih koji u mestašcima poput ovog ostanu i opstanu i posle ratova (i posle kuge, koja je u maloj župi Kreševo 1783. odnela 750 osoba, dodajem u sebi davni istorijski podatak jedne kreševske noći pročitan u knjizi našeg domaćina Mila Jukića "Etnološki i povijesni prilozi iz kreševskog kraja"), i posle gašenja fabrika i poslova svedenih na ideološke i utopijske projekte, i posle svih trendova bekstva u veće i perspektivnije gradove, zemlje, na druge kontinente... Svesna sam da idem predaleko, pa i bez opipljivih argumenata, u nekakve zaključke, ali i da se iz daljine bolje vide i razumeju neke stvari koje "stranac" doživljava kao neobičnost. Uostalom, osoba mojih iskustava sa "književnim večerima" uvek može ući u vrzino kolo matematički začudnih pojava, "vesele nauke" statističkih fenomena. Valjda zato što mi nikada i nije bilo bitno koliko je ljudi došlo, nego zašto su zapravo tu.
                                                      * * *
Koliko znam, tradicionalna radna obaveza učesnika svake umetničke kolonije precizirana je pravilima. Slikari ostave sliku, pisci pošalju tekst o boravku i svojim impresijama. Ja sam svojim budućim domaćinima u prepisci rekla da ne umem i ne želim pisati "izveštaje", te da ću kao esejista, književni kritičar i putopisac, očekivani tekst o boravku u koloniji pretočiti u nekakav žanrovski amalgam u kojem će se mešati neposredni utisci, potonja sećanja i bogtepita kakva razmišljanja podstaknuta jednim putovanjem. I sve do sada, ovaj tekst je bio upravo to.
Sada, za kraj, namerno i iskreno želim da prizemljim jedno lično iskustvo osobe koja živi za književnost. Da bih za nju živela, podrazumeva se i iole pristojno preživljavanje, koje bi trebalo da bude između ostalog i državna briga, ali, eto, već odavno nije. Ne ulazeći ni jednog trenutka u strukturu ukupnog poslovanja Književne zaklade "Fra Grgo Martić", jasno mi je da je ona u najvećoj mogućoj meri proizvod sponzorstva iliti zadužbinarstva (u zavisnosti da li više volite savremene ili tradicionalne termine) porodice Stanić, te da je unutar različitih kulturnih i obrazovnih aktivnosti Kolonija tek jedna od aktivnosti koju respektabilan književni tim (Upravni odbor) kreira. Volela bih da vidim nešto slično u mojoj državi, u kojoj Ministarstvo za kulturu ne prepoznaje i ne podržava ni već oprobane i dokazane forme međunarodnih književnih susreta u glavnom gradu, a kamoli tamo daleko, a eventualni sponzori kulturnih manifestacija biraju kičericu i primitivizam.   
______________________________
Ljiljana Šop (Bos. Gradiška, 1950.) Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Tuzli, a na Filološkom fakultetu u Beogradu diplomirala je maternji jezik i književnost.
Od 1976. bila je urednica u “Književnim novinama”, a od 1994. glavna i odgovorna urednica izdavačke djelatnosti u “Srpskoj reči” te urednica pojedinačnih izdanja u mnogim izdavačkim kućama širom zemlje. Od 1997. do 2004. godine bila je zamjenica Sekretara za kulturu i Sekretar za informisanje Skupštine Grada Beograda, a od 2004. do 2007. godine državni sekretar u Ministarstvu kulture Republike Srbije.
Od 1974. godine objavljuje u svim najuglednijim književnim listovima i časopisima, mahom književnu kritiku, eseje, putopise, kolumne…                             
U nekoliko navrata bila je stalni kritičar „Književnih novina“, „NIN“-a, „Savremenika“, „Letopisa Matice srpske“ i „Književnosti“, a sad je kritičar „Blica“.
Bila je članica žirija mnogih uglednih književnih nagrada („Disova nagrada“, „Meša Selimović“, „Milan Bogdanović“,  Jefimijin vez“, „Biljana Jovanović“), a sad je, u trećem mandatu, članica žirija „NIN“-ove nagrade za roman godine.
Uredila je na stotine knjiga, od kojih je u mnogima autorica pogovora ili predgovora te recenzentica. Predstavljala je srpsku književnost i govorila o našim piscima u Parizu, Rimu, Varšavi, Poznanju, Lođu, Solunu, Bukureštu, Beču, Zagrebu, Sarajevu, itd.
Autorica je više od hiljadu bibliografskih jedinica u periodici, a objavila je i sljedeće knjige: O naivnosti i nevinosti, „Srpska reč“, Beograd, 1995., Velika šetnja, „Narodna knjiga“, Beograd, 1997., Uspon do smrti, „Narodna knjiga“, Beograd, 1999., Pisanje uz vetar, „Dereta“, Beograd, 2002.,  Ekstaza s prdumišljajem, „Dereta“, Beograd, 2003., Oslonjeni na prazninu, „Dereta“, Beograd, Najlepše pevaju zablude (izbor iz poezije Branka Miljkovića), „Aretuza“, Beograd, 1987., 1989., 2000., 2001., Pesme (izbor iz poezije Desanke Maksimović), „Rad“, Beograd, 1982., Zemlja jesmo, (izbor iz poezije Desanke Maksimović), „Srempublik“, Beograd, 1994. U pripremi su joj knjige Suočavanje sa životnim mandatom i Putujem, dakle jesam (knjiga eseja i putopisa).
Dobitnica je nagrada „Milan Bogdanović“ za književnu kritiku, „Dragiša Kašiković“ za knjigu O naivnosti i nevinosti i „Zlatni beočug“ za stvaralački doprinos širenju kulture.
Članica je Srpskog književnog društva, u koje je prešla iz Udruženja književnika Srbije, gdje je bila članica od 1983. godine, odmah po osnivanju 2001. godine (predsjednica Upravnog odbora SKD 2007.-09. Takođe je članica NUNS-a i Srpskog PEN-a.

Detalji

Kreirano: 04 Ožujak 2015