Beogradski portal vesti-online.com donosi reportažu o našem sugrađaninu Jozi Miletiću. Reportažu prenosimo u cijelosti i bez izmjena. 
Na samo četiri kilometra od gradića Vajdena, u crnogoričnoj šumi, Jozo Miletić rodom iz Kreševa (BiH), ima svoj svet u kome uživa, a mnogi taj svet imaju još samo u sećanjima na zavičaj. Dvadesetak godina on koristi deo šume, livade i jezera kao svoje imanje gde uzgaja ribu, pčele, kokoške, zečeve, golubove i suši meso onako kako su to u zavičaju radili njegovi preci. Tu je i izvor pitke vode koju mnogi ljudi kanisterima nose kući hvaleći je kao izuzetno kvalitetnu. On je penzioner sedam godina i skoro svakodnevno je na imanju gde uživa, a vrlo često u posetu mu dolaze Nemci i naši ljudi.
- U Nemačku sam došao 1970. Prvo sam radio u pogonima Filipsa u Ahenu, a onda sam se doselio u Vajden gde sam radio u fabrikama nameštaja i kristala. Još dok sam bio u radnom odnosu uspeo sam da dobijem na korišćenje ovaj mali raj na zemlji. Moj sin Dragan je građevinac i on je pravio sve ove barake i drvene objekte u kojim se nalaze golubovi pismonoše, pčele, zečevi, kokoške. U jezeru ima više vrsta ribe, kao što su pastrmka, šaran, smuđ, pa ljudi dolaze, love ribu i to što ulove plaćaju. Ja sam u šumi svakodnevno od 8 do 17 časova, a dnevno ovde dođe od 10 do 15 posetilaca - kaže Jozo Miletić.
Jedan broj njegovih gostiju dolazi da natoči kanister čiste izvorske vode, neko da kupi ribe, drugi da se druže, popiju koju rakiju ili pivo, a onda i da probaju sušeno meso koje Jozo priprema na isti način kako se to radilo u stara vremena u njegovom kraju. Oni koji su probali meso sušeno u njegovoj pušnici kažu da neodoljivo podseća na zavičaj.
Iako kod njega na imanje dolaze i Nemci i ljudi iz bivše Jugoslavije da isprobaju njegovo sušeno meso, Jozo kaže da Nemci rado probaju prodimljeni i osušeni pršut ili pečenicu, ali ipak više vole i kupuju ribu koju nose kući.
- Kod mene svakodnevno dolaze ljudi iz nekadašnje zajedničke države, pripadnici sve tri vere. Nikada do sada nije bilo nikakvih problema među nama, ni u vreme rata, a ni posle njega. Jednostavno, mi i dalje živimo zajedno kao u bivšoj Jugi - kaže kroz smeh Jozo Miletić.
Na ovom imanju ima šest jezera, tu je livada, ali i gusta crnogorična šuma. Drvene barake napravili su Jozo i sin, a na ovom mestu skrivenom od gradske buke i galame uživaju svi. Tu rado dolaze svi koji znaju za ovu oazu mira, tišine i zdravlja. Leti se tu često peče prase na ražnju, okupi dobro društvo i uz piće, jelo i priču, mnogi leče nostalgiju za zavičajem. Jozo Miletić kaže da njemu samom ovo skriveno mesto u šumi znači mnogo.
- Uz ovu lepotu, mir, čist vazduh i zdravu izvorsku vodu ja uživam. Dobijem volju za životom i to je moj svet koji mi mnogo znači. Drago mi je kada dođu moji poznanici i prijatelji, jer se lepo družimo, tako da nemam osećaj da samujem u ovoj prirodi - kaže Jozo Miletić i priznaje da ima osećaj da mu je sve ovo produžilo život.
Iako planira da ove godine na duže vreme ide kući u Kreševo, već razmišlja kako će mu biti bez ovog malog raja u kome uživa dvadesetak godina.
"Tajna" sušenog mesa
- Meso za sušenje kupujem od seljaka, a moj sin je mesar koji to sve sredi i pripremi za sušenje. Godišnje osušim i do 400 kilograma mesa. Meso u pušnici je iznad mesta gde se lože drva na visini od 2,5 metra i bolje je što je ono više iznad vatre. Najbolje drvo za sušenje mesa je jelovina u kojoj ima smole i ona daje osušenom mesu lep karakterističan miris i ukus. Prvo se naloži smrekovo drvo, a kasnije ide jelovina. Važno je da meso ima dosta vazduha na kome se ono suši, a dim mu daje samo karakterističan ukus i miris - kaže Jozo Miletić.
